Danas je Dan karbonare, popularne paste čiji je kremasti ukus zaveo ceo svet.
Postoje jela koja svi vole, ali o njima niko posebno ne govori. I postoje ona druga, oko kojih priča nikada ne prestaje. Karbonara je upravo takva. Nije samo jedna od najpoznatijih pasti na svetu, već i jelo oko kog se raspravlja sa neobičnom strašću: gde je nastala, kako se pravi, šta u nju ide, a šta nikako ne bi smelo. Zato nije čudno što ima i svoj dan.
Dan karbonare obeležava se 6. aprila, i to ne slučajno. Taj datum se vezuje za 2017. godinu i talas negodovanja koji je izazvao jedan francuski jutjuber objavivši upravo na taj dan, po mišljenju mnogih, ‘katastrofalan’ recept za karbonaru. Umesto da ostane tek internet rasprava, sve se pretvorilo u svojevrsnu odbranu jela koje Italijani očigledno ne doživljavaju kao običnu testeninu. Sporni video je nakon toga uklonjen, a 6. april izabran za dan u kome će se slaviti prava karbonara. Uz sve to, ovom jelu je posvećen i film ‘La carbonara’, koji je 2000. režirao Luiđi Manđi.
Zanimljivo je da ni oko njenog porekla i vremena nastanka ne postoji potpuna saglasnost. Jedni tvrde da je karbonara rimski klasik i neraskidivi deo kuhinje Lacija. Drugi je povezuju sa Umbrijom i kažu da je to bilo omiljeno jelo umbrijskih rudara, jer reč carbone znači ugalj.
Treći pominju stare recepte i vojvodu od Buonvičina Ipolita Kavalkantija (1787-1859), kuvara i pisca plave krvi, dok četvrta teorija vodi do Drugog svetskog rata i priče da su jaja u prahu i slanina iz savezničkih zaliha oblikovali njenu popularnu posleratnu verziju.
I naposletku, poslednja pretpostavka glasi da je jelo dobilo naziv po biberu koji se na kraju pripreme pospe po testenini, a koji je crn kao ugalj.
Malo je pasti koje su istovremeno toliko rasprostranjene i o kojima se vodi toliko rasprava, a upravo to karbonari daje dodatni status. Ona nikada nije bila ‘samo testenina’. Ona je jelo sa biografijom. Ona nije samo recept. Ona je tema.
Još je zanimljivije to što se sva ta fama vrti oko jela koje je u svojoj suštini veoma svedeno. U onome što se najčešće navodi kao klasična rimska verzija karbonare nalaze se testenina, žumanca, guanciale (slanina od sušenih svinjskih obraza), sir od ovčijeg mleka pecorino romano i biber. Dakle, nema mnogo sastojaka iza kojih jelo može da se sakrije. Zato je kod karbonare sve u meri, temperaturi i odnosu ukusa. Upravo ta jednostavnost je razlog zbog kog se o njoj toliko govori: kada je dobra, deluje lako; kada nije, to se odmah primeti.
I dalje ima pravila oko kojih se ljudi spore: da li samo žumanca ili celo jaje, može li se dodati pavlaka i umesto pecorina koristiti parmezan, da li beli luk ili ne. Zanimljivo je i da je van Italije mnogi automatski vezuju za špagete, dok se u samoj Italiji za pripremu karbonare zapravo koriste dugi rezanci – špageti ili taljatele, odnosno fetućini, a Rimljani ovo jelo prave i sa kratkim rezancima, kao što su na primer rigatoni.
To je ujedno i lep podsetnik da italijanska kuhinja nije onoliko jednostavna koliko ponekad deluje spolja. Iza jela koja deluju poznato i pristupačno često stoje vrlo jasna pravila, ali i navike i lokalne nijanse koje prave razliku.
I Pomodoro ima svoju verziju. Nije klasična, ali je na Pomodoro način autentična. I nije slučajno što su je gosti učinili jednim od najtraženijih jela na meniju.
Iz tog razloga, Dan karbonare je lep povod da joj se danas prepustite bez mnogo razmišljanja – onako kako se i biraju najbolji italijanski klasici: po želji, raspoloženju i sigurnom osećaju da vas čeka tanjir paste koji neće razočarati.
Vidimo se u Pomodoru!
📍 NUOVO – Bulevar Mihajla Pupina 115
📍 VIDIN – Džordža Vašingtona 38a
📍 HILL – Žarka Vukovića-Pucara 1a