Za Marinu i Mariju Gobović tradicija nikada nije bila samo pogled unazad. Tokom više od dve decenije duge zajedničke karijere pokušavale su upravo suprotno – da pesmama koje nose deo našeg kulturnog nasleđa pronađu mesto u sadašnjosti i približe ih publici koja možda tek otkriva njihovu vrednost.
Priznanje City Magazine-a za najbolji etno sastav dolazi kao potvrda tog dugogodišnjeg puta, ali i u trenutku novih projekata, među kojima posebno mesto zauzima njihov osmi studijski album „Trag večnosti“. Sa Sestrama Gobović razgovarali smo o muzici, autentičnosti, istoriji pretočenoj u pesmu i onome što žele da ostane iza njih kada se svetla na sceni ugase.
– City Magazine vam dodeljuje priznanje za najbolji etno sastav. Šta vam ova nagrada znači i doživljavate li je više kao potvrdu dosadašnjeg rada ili kao podsticaj za ono što tek želite da ostvarite?
Marina: Ovo priznanje nam zaista mnogo znači, jer dolazi od ljudi koji prepoznaju i vrednuju ono čemu smo posvetile ceo svoj život. Kada se bavite tradicionalnom muzikom, ne razmišljate o nagradama kao cilju, već o tome da pesmu sačuvate od zaborava i prenesete je publici iskreno, sa poštovanjem i ljubavlju. Zato ovakvo priznanje doživljavamo kao veliku čast. Istovremeno, ovu nagradu vidimo i kao potvrdu da smo ostale dosledne svom putu, ali i kao podsticaj da nastavimo da stvaramo, istražujemo i još više radimo na očuvanju naše muzičke baštine. Smatramo da svaki uspeh nosi i određenu odgovornost – da budemo primer mlađim generacijama, da ih podstaknemo da zavole svoje korene i da pokažemo da tradicionalna muzika ima svoje mesto i u savremenom vremenu.
Marija: Posebno nam je drago što ovo priznanje dolazi sada, nakon mnogobrojnih velikih koncerata, međunarodnih nastupa i autorskih projekata. Ono nam daje dodatnu snagu i motivaciju da nastavimo istim putem, sa verom da iskren rad, ljubav prema muzici i poštovanje tradicije uvek pronađu put do publike.
– Više od dve decenije dosledno negujete tradicionalnu, etno i duhovnu muziku. Da li je bilo trenutaka kada je bilo teško ostati veran tom muzičkom pravcu i ne povesti se za onim što je trenutno popularno?
Marina: Naravno da je bilo takvih trenutaka. Muzička scena se neprestano menja i često se čini da je lakše krenuti putem koji je u tom trenutku popularniji i komercijalniji. Međutim, Marija i ja smo od samog početka znale kojim putem želimo da idemo. Izvorna, etno i duhovna muzika nisu bile naš izbor zbog trenda, već zbog iskrene ljubavi i osećaja pripadnosti toj muzici.
Marija: Verujemo da umetnik može biti autentičan samo onda kada ostane veran sebi. Publika prepozna kada nešto radite iz srca, a kada pokušavate da se prilagodite očekivanjima drugih. Upravo zato nikada nismo osećale potrebu da menjamo svoj muzički identitet. Trudile smo se da tradicionalnu muziku približimo savremenom slušaocu kroz kvalitetne aranžmane i novi umetnički izraz, ali bez narušavanja njene suštine. Danas, posle više od dvadeset godina rada, možemo da kažemo da se istrajnost isplatila. Ponosne smo što smo ostale dosledne svojim vrednostima i što smo dokazale da i tradicionalna muzika može da dopre do široke publike kada joj se pristupi iskreno, sa ljubavlju i poštovanjem.
– Tradicija se često povezuje sa prošlošću, dok vi pokušavate da je približite savremenoj publici. Gde je, po vašem mišljenju, granica između osavremenjivanja tradicionalne muzike i gubitka njene autentičnosti?
Marina: Verujemo da tradicija ne treba da bude zatvorena u prošlosti, već da živi zajedno sa vremenom u kojem se izvodi. Upravo zato se trudimo da tradicionalnu muziku približimo savremenoj publici kroz nove aranžmane, kvalitetnu produkciju i scenski izraz koji će biti blizak današnjem čoveku, ali da pritom ne izgubimo njenu suštinu.
Granica postoji onda kada se zbog želje za modernizacijom izgubi identitet pesme – njena emocija, poruka i duh iz kojeg je nastala. Ako promenite ono što pesmu čini prepoznatljivom, onda više ne govorimo o osavremenjivanju, već o udaljavanju od tradicije.
Marija: Naš cilj nikada nije bio da menjamo tradiciju, već da joj damo novi prostor da dopre do mlađih generacija. Smatramo da je to moguće samo ako se prema toj muzici odnosite sa znanjem, poštovanjem i iskrenom ljubavlju. Tada savremeni pristup ne umanjuje njenu vrednost, već joj daje priliku da nastavi da živi i da pronađe put do novih slušalaca.
– Vaš novi, 8. po redu, studijski album „Trag večnosti“ posvećen je ličnostima koje su ostavile dubok trag u srpskoj istoriji. Kako ste birale priče i junake kojima ćete posvetiti pesme?
Marija: Album „Trag večnosti“ nastao je iz iskrene želje da kroz muziku sačuvamo sećanje na ljude koji su svojim životom, delima i vrednostima obeležili srpsku istoriju. Svaka pesma na ovom albumu nosi priču o ličnosti čije nas je životno delo duboko inspirisalo i kojoj smo želele da odamo poštovanje na način koji najbolje poznajemo – pesmom. Birale smo ljude koji nisu ostavili trag samo svojim uspesima, već svojim karakterom, hrabrošću, verom i nesebičnim služenjem narodu. Zato su na albumu pesme posvećene patrijarhu Pavlu, kao simbolu skromnosti, vere i mudrosti, Milunki Savić, čija je hrabrost i požrtvovanost bezvremenski primer, vojvodi Živojinu Mišiću, čija odlučnost i ljubav prema otadžbini i danas inspirišu, Nadeždi Petrović, koja je umetnošću i humanošću ostavila neizbrisiv trag, Nikoli Tesli i Milutinu Milankoviću, velikanima čiji su um i vizija prevazišli granice svog vremena, kao i Karađorđu, čije ime zauvek ostaje simbol borbe za slobodu.
Marina: Dok smo stvarale ovaj album, mnogo smo istraživale njihove živote, čitale i trudile se da svaka pesma bude mnogo više od muzičke priče. Želele smo da svaka kompozicija nosi emociju, poštovanje i istinu o ljudima koji su svojim delima ostavili trag večnosti. Verujemo da umetnost ima moć da približi istoriju ljudima na poseban način. Ako zahvaljujući ovim pesmama neko poželi da sazna više o Milunki Savić, patrijarhu Pavlu, Nikoli Tesli ili bilo kojoj drugoj ličnosti sa albuma, smatraćemo da je naša misija ispunjena. Najveća želja nam je da ove pesme podsete koliko je važno da pamtimo svoje velikane i vrednosti koje su nam ostavili u amanet.
– Postoji li među pesmama sa albuma „Trag večnosti“ neka koja vas je tokom nastajanja posebno emotivno dotakla ili promenila način na koji posmatrate ličnost o kojoj pevate?
Marina: Iskreno, svaka pesma sa albuma „Trag večnosti“ ostavila je poseban trag u nama, jer mi nismo samo stvarale i pevale te pesme, već smo kroz njih i same učile, sazrevale i još snažnije spoznale koliko su naši velikani svojim životima ostavili trag koji traje mnogo duže od jednog vremena. Zato se album i zove „Trag večnosti“. Ipak, ako bismo morale da izdvojimo pesme koje su nas posebno emotivno dotakle, to bi bile pesme posvećene patrijarhu Pavlu i Oliveri, ćerki kneza Lazara. Pesma posvećena patrijarhu Pavlu nije nastala samo kao umetničko delo, već i kao svojevrsna molitva i izraz dubokog poštovanja prema čoveku koji je svojim životom svedočio o najvišim ljudskim vrednostima i koji je ostavio svima nama poruku da budemo ljudi, jer se istinska veličina krije u skromnosti, dobroti i veri.
Marija: Pesma o Oliveri, ćerki kneza Lazara, posebno nas je dotakla zbog njene tihe, a velike životne priče. U njenoj sudbini vidimo snagu, dostojanstvo i žrtvu žene koja je živela u jednom od najtežih perioda naše istorije. Ona nije ostala upamćena samo kao istorijska ličnost, već kao simbol vernosti, hrabrosti i istrajnosti. Kroz tu pesmu želele smo da podsetimo da iza velikih istorijskih događaja uvek postoje i lične sudbine, emocije i životi ljudi koji su nosili teret svog vremena. Upravo su nas takve priče najviše inspirisale dok smo stvarale ovaj album. Želele smo da kroz muziku ne govorimo samo o istoriji, već o ljudskim vrednostima koje su večne i koje su nam potrebne i danas.
– Pesme inspirisane istorijom i nacionalnim nasleđem lako mogu da ostanu samo svečane i ceremonijalne. Kako uspevate da iza velikih tema pronađete ličnu emociju koja će biti bliska i današnjem slušaocu?
Marina: Verujemo da svaka velika istorijska priča, pre nego što postane deo udžbenika, počinje kao ljudska priča. Iza svakog velikog imena stoji čovek, njegova porodica, ljubav, strahovi, žrtva, vera i nada. Upravo tu emociju tražimo kada stvaramo. Nikada nam nije cilj da pesma bude samo svečana ili da govori o istorijskim činjenicama. Želimo da kroz muziku približimo čoveka iza imena i da publika oseti ono što je pokretalo njegove odluke i životni put. Kada pevate o patrijarhu Pavlu, Milunki Savić, Živojinu Mišiću ili Nadeždi Petrović, ne pevate samo o istorijskim ličnostima, već o ljudima koji su voleli, verovali, žrtvovali se i ostavili neizbrisiv trag.
Marija: Smatramo da upravo emocija povezuje prošlost i sadašnjost. Vremena se menjaju, ali vrednosti poput ljubavi prema porodici i otadžbini, vere, časti, dobrote i požrtvovanosti ostaju iste. Kada se pesma gradi na tim univerzalnim vrednostima, ona može da dotakne i mlađe generacije, bez obzira na to da li dobro poznaju istoriju ili tek kroz muziku počinju da je otkrivaju. Ako posle naše pesme neko ne zapamti samo ime istorijske ličnosti, već oseti poštovanje, ponos ili inspiraciju, onda znamo da je muzika ispunila svoju najvažniju ulogu.
– Nastupale ste pred publikom u različitim zemljama, a nedavno i u Pekingu, na prijemu povodom Dana državnosti Republike Srbije. Kako ljudi koji ne poznaju naš jezik i istoriju reaguju na srpsku tradicionalnu muziku i šta im ona, prema vašem iskustvu, ipak uspeva da prenese?
Marina: Iskustvo koje smo stekle nastupajući širom sveta pokazalo nam je da muzika zaista ne poznaje granice jezika i kultura. Iako ljudi možda ne razumeju svaku reč koju pevamo, oni veoma dobro osećaju emociju koja se nalazi iza melodije, način pevanja i energiju koju umetnik prenosi. Kada nastupamo u inostranstvu, uvek nam je važno da poštujemo domaćina zemlje u koju dolazimo. Smatramo da je to znak poštovanja prema kulturi i ljudima kod kojih nastupamo. Pevale smo na kineskom, italijanskom, grčkom, španskom, ruskom, ali i na drugim jezicima, i svaki put smo doživele posebnu reakciju publike. Kada čuju da smo se potrudile da upoznamo deo njihove kulture, ta veza sa publikom postaje još snažnija.
Marija: Nastup u Pekingu, na prijemu povodom Dana državnosti Republike Srbije, bio je za nas posebno iskustvo i velika čast. Bilo nam je zadovoljstvo da predstavimo našu zemlju kroz srpsku tradicionalnu muziku, ali i da kroz poštovanje njihove kulture pronađemo zajednički jezik sa publikom.Upravo tu se vidi prava snaga muzike – ona ne zahteva prevod da bi bila razumljiva. Ljudi možda ne poznaju naš jezik i istoriju, ali prepoznaju iskrenu emociju, lepotu melodije i priču koju nosimo kroz pesmu. Verujemo da je to i najlepši način da se kulture približe – kada jedni drugima predstavimo svoje nasleđe, ali istovremeno pokažemo poštovanje prema onome što drugi narod čuva i voli.
– Današnja publika, naročito mlađa, muziku uglavnom otkriva preko društvenih mreža i digitalnih platformi. Da li se promenio način na koji joj predstavljate tradicionalnu muziku ili verujete da kvalitetna pesma sama pronalazi svoj put?
Marina: Društvene mreže i digitalne platforme danas jesu jedan od najvažnijih načina komunikacije sa publikom, posebno sa mlađim generacijama. Mi ih doživljavamo kao dragocen alat koji nam omogućava da tradicionalnu muziku približimo ljudima koji možda ranije nisu imali priliku da se susretnu sa njom. Način predstavljanja muzike se svakako promenio. Danas publika ne upoznaje umetnika samo kroz koncert ili televizijski nastup, već želi da vidi i priču iza pesme – kako nastaje, kako izgledaju probe, putovanja, trenuci pre i posle nastupa. Trudimo se da kroz društvene mreže pokažemo upravo tu iskrenu stranu našeg rada i da približimo ljudima emociju koja stoji iza svake pesme.
Marija: Verujemo da kvalitetna pesma uvek pronađe svoj put. Tehnologija može da pomogne da pesma dođe do većeg broja ljudi, ali ono što ostaje jeste emocija koju ona nosi. Ako pesma ima iskrenu poruku i ako je izvedena sa ljubavlju, ona može da dotakne ljude bez obzira na vreme i način na koji su je čuli. Posebno nam je drago što vidimo da među mladima postoji interesovanje za tradicionalnu muziku. Naš zadatak je da napravimo most između prošlosti i sadašnjosti – da sačuvamo ono vredno što smo nasledile, ali i da pronađemo način da to približimo generacijama koje dolaze.
– Kao sestre blizankinje i dugogodišnje umetničke saradnice sasvim sigurno se odlično poznajete, ali da li se i u kreativnom procesu uvek slažete?
Marina: Kao sestre blizankinje, ali i kao umetničke saradnice, koje više od dve decenije zajedno stvaraju, možemo reći da se zaista dobro poznajemo. Naravno, to ne znači da se uvek u svemu složimo. Upravo suprotno – naše različitosti su često ono što našoj muzici daje posebnu dimenziju. Imamo različite senzibilitete i poglede na određene stvari. Marija je često više okrenuta nežnijim, emotivnim i sporijim melodijama, dok mene više privlače energija bržih pesama i drugačiji izraz. Ali upravo kroz te razlike dolazimo do najboljih rešenja. Važno nam je da svaka ideja bude saslušana i da na kraju pronađemo ono što je najbolje za pesmu, a ne ono što je samo nečija lična želja.
Marija: Naravno da je tokom svih ovih godina bilo trenutaka kada se ne složimo oko aranžmana, interpretacije ili nekog umetničkog detalja, ali nas povezuje isto – ljubav prema muzici i želja da ono što stvaramo bude kvalitetno i iskreno. Nikada nam cilj nije da jedna pobedi u svom mišljenju, već da pesma dobije najbolji mogući oblik. Možda je upravo to jedna od posebnosti našeg odnosa. Poznajemo se do te mere da često i bez mnogo reči znamo šta ona druga oseća ili želi da kaže kroz muziku. Ta bliskost nam daje sigurnost na sceni, ali i slobodu da budemo iskrene jedna prema drugoj u kreativnom procesu.
– Posle više od dvadeset godina zajedničkog rada, šta danas smatrate svojim najvećim uspehom: nagrade, albume i velike koncerte ili činjenicu da ste stvorile publiku koja tradicionalnu muziku doživljava kao deo savremenog života?
Marina: Kada pogledamo put koji je iza nas, naravno da smo ponosne na nagrade, albume koje smo stvarale, velike koncerte i sve trenutke koji su obeležili našu karijeru. Svako priznanje i svaki uspeh predstavljaju potvrdu da je trud koji smo ulagale imao smisla. Međutim, kada bismo morale da izdvojimo ono što nam je najvrednije, onda bi to bila činjenica da smo uspele da stvorimo vezu sa publikom koja tradicionalnu muziku oseća kao nešto živo i blisko. Za nas najveći uspeh nije samo broj koncerata ili priznanja koje smo dobile, već trenutak kada vidimo mlade ljude koji pevaju naše pesme, kada nam roditelji kažu da njihova deca prvi put sa zanimanjem slušaju izvornu muziku ili kada nam se publika posle koncerta obrati sa rečima da ih je neka pesma podsetila na njihove korene, porodicu ili neka davna sećanja.
Marija: Tradicionalna muzika nije samo deo prošlosti – ona nosi emociju koja je večna. Ako smo svojim radom uspele da pokažemo da ona može da bude deo savremenog života, da može da dopre do novih generacija i da se sluša sa istom ljubavlju kao i neke moderne muzičke forme, onda smatramo da smo ostvarile ono najvažnije. Sve što smo stvarale – od prvih nastupa, preko albuma, do velikih koncerata – imalo je isti cilj: da pesma nastavi da živi. A kada umetnik vidi da ono što radi pronalazi put do srca ljudi, to je najveća nagrada koju može da dobije.
– Postoji li pesma iz srpske muzičke tradicije koju dugo želite da snimite, ali još niste pronašle pravi aranžman ili pravi trenutak za nju?
Marina: Postoje mnoge pesme iz naše muzičke tradicije koje nosimo u srcu i kojima se uvek vraćamo. Neke od njih zahtevaju poseban trenutak, jer kada je pesma već toliko voljena i ukorenjena u narodu, osećate veliku odgovornost da joj pristupite na pravi način. Za nas nije dovoljno samo snimiti poznatu pesmu. Važno nam je da pronađemo pravi umetnički odgovor – aranžman koji će istaći njenu lepotu, a da pritom sačuva ono najvrednije što ona nosi. Nekada pesma mora da „sačeka“ pravi trenutak, pravi osećaj i pravi način interpretacije.
Marija: Postoje melodije kojima bismo volele da se posvetimo u budućnosti, ali verujemo da svaka pesma ima svoje vreme. Kada dođe trenutak da je snimimo, želimo da to bude iz iskrene potrebe, a ne samo zato što je poznata ili očekivana. Možda je upravo to i lepota tradicije – što uvek postoji još neka pesma koju možemo ponovo otkriti, kojoj možemo udahnuti novu emociju i predstaviti je publici na način koji će povezati ono što smo nasledile sa onim što tek dolazi.
– Kada biste morale da izdvojite jednu poruku koju želite da publika ponese sa vaših koncerata i iz vaših pesama, koja bi to poruka bila?
Marina: Volele bismo da to bude poruka ljubavi, dobrote i vere u ono što je istinski vredno. Upravo to nosi i naša pesma „Srbija“, kroz stihove: „Mudrost neka vlada, to je naša nada, dobro činite, radost širite, Bogu se molite, jer za ljubav sve se može, hvala ti Bože.“ To nije samo stih iz pesme, već poruka kojom se i same vodimo kroz život i umetnost.
Marija: Vremena se menjaju, ali verujemo da su ove vrednosti uvek potrebne čoveku – da budemo jedni prema drugima bolji, da širimo radost, da čuvamo veru, porodicu i međusobno poštovanje. Ako naša pesma nekoga podseti da zastane, da se seti lepih stvari, da pruži ljubav i dobrotu drugome, onda je ispunila svoju svrhu. Za nas muzika nije samo trenutak na sceni. Ona treba da ostavi trag, da čoveka dotakne i kada se koncert završi. Najveća nagrada nam je kada osetimo da su ljudi kroz naše pesme pronašli utehu, snagu, mir ili samo jedan lep osećaj koji će poneti sa sobom.
Marina: Verujemo da se za ljubav zaista mnogo toga može, i upravo tu poruku želimo da ostavimo publici – da čuvamo ono dobro u sebi i da ga delimo sa drugima.