Ljiljana Šarac za sebe kaže da je žongler rečima — bilo da piše novinarski tekst, govori pred učenicima ili gradi zaplet romana. Živa i pisana reč pratile su je kroz različite životne i profesionalne uloge, da bi u književnosti postale prostor slobode, istraživanja i neprestanog nadmetanja sa samom sobom.
Od prvih ispovednih zapisa do istorijskih, porodičnih i savremenih romana, ostala je verna idejama koje je pokreću dovoljno snažno da od njih nastane čitav književni svet. Danas iza sebe ima dvanaest romana, različitih po vremenu u koje su smešteni, temama i publici kojoj se obraćaju, ali povezanih snažnim likovima, porodičnim odnosima, životnim prekretnicama i pričama u kojima se lično prirodno širi ka univerzalnom.
U razgovoru za City Magazine Ljiljana Šarac govori o porodičnim uzorima koji su je oblikovali, svom profesionalnom i književnom putu, idejama koje biraju pisca, likovima koji nastavljaju da žive u mašti čitalaca i novom romanu „Obe strane Drine”, koji će se od 10. jula naći u knjižarama.
Za čitaoce koji Vas možda tek upoznaju kroz ovaj razgovor, kako biste predstavili sebe — kao profesorku, književnicu, zaljubljenika u priče, ili kao osobu kod koje su se sve te uloge prirodno povezale?
– Kao meku glinu u mladosti me je oblikovala i vajala očeva i bakina fantastična narativna moć. Oni su bili tako harizmatični, sugestivni, mudri, da sam svaku njihovu reč, priču, alegoriju, pouku… upijala kao žedna zemlja kišu. Ljubav koju sam gajila prema njima doprinosila je njihovoj moći i uticaju na to kakva ću osoba da postanem. Kada rastete uz takve autoritete, formirate čvrste stavove, gradite (nesvesno) čvrst karakter i kroz život koračate sigurno, uvek znajući šta hoćete, a šta nećete. Ma šta da sam kasnije radila, dobra priča mi je pomagala da budem dobra u svom poslu. Otuda sam izabrala Filološki fakultet. Otuda želja da radim kao novinar (dvanaest godina u SP „Lasta”). Profesori, nastavnici, učitelji su poput narodnih pevača. Gudimo naše pesme i lekcije u učionici pred mladom publikom. Tako da se već dve decenije ogledam i u tom poslu. S obzirom na svoju radoznalu, istraživačku prirodu koja me neprestano nagoni da se nadmećem sa samom sobom, postavljam pred sebe nove izazove, a pisanje je jedan od njih. U detinjstvu sam više bila okrenuta brojevima i matematičkim zadacima. Drago mi je zbog toga, jer dobra, zdrava logika neophodna je kada se stvara čvrsta konstrukcija fabule. Paralelno s tim piskarala sam pesmice i slala ih na konkurse objavljene u „Dečjim novinama” koje smo u školi kupovali. Stih, po stih, nagrada po nagrada, dopalo mi se da emocije prenosim na papir. Sve do kraja fakulteta sebe sam videla kao pesnikinju. A onda me je život uzeo pod svoje. Zaposlila sam se, seljakala, stvarala porodicu i istočnik poezije je presušio. Samo, ljubav prema pisanju je i dalje obitavala u meni i tražila da nađe svoj pravi izraz. Dugo je trebalo da otkrijem kako da spuštenu branu podignem, a stvaralački impuls oslobodim. Prvo je sve bilo na bazi usputnih zapisa, pukog piskaranja, da bi godinama kasnije nasumične ideje počele da se ukorenjuju i dobijaju jasne i čvrste obrise… Tako da ja sebe vidim kao žonglera rečima bilo u novinarskom članku, u učionici ili zapletu romana.
Kada ste prvi put osetili da pisanje nije samo ljubav prema knjigama i rečima, već nešto čemu želite ozbiljno da se posvetite?
– Kroz život sam imala sjajne uzore u porodici, gimnaziji, u ustanovama u kojima sam radila. Sve me je to gradilo kao ličnost i trasiralo mi put. Umetnička crta postojala je negde u meni, ali je bila zatočena, zapretena, trebalo je da nađem način da je oslobodim. Pokrenuo ju je inat. Na poslu je u jednom trenutku postalo toliko neizdrživo, da sam pod hitno morala da nađem način da se oslobodim frustracija, inače bih pukla kao dečji balon. Počela sam da pišem. Prozu. Prvo ispovedno, da bar papiru poput Trajana došapnem svoje muke, a onda polako, neprimetno, u nekom od narednih pokušaja, počela sam da se odvajam od konkretne situacije i da uplovljavam u nove, do tada neslućene svetove i to mi se dopalo. Tako je nastao moj prvi roman. Prestala sam da osećam da od nekoga zavisim, da mi iznad glave visi mač, postala sam svoja, samostalna, skoro nedodirljiva. Umetnost mi je dala neprobojni oklop!
Vaš profesionalni put spojio je novinarstvo, PR, rad u prosveti i književnost. Kada danas pogledate unazad, koliko su sve te uloge oblikovale pisca kakav ste postali?
– Svi poslovi kojima sam se bavila bili su usredsređeni na rad sa ljudima, na putovanja i neprestano usavršavanje. Uz njih sam duhovno rasla, menjala se, upoznavala i svoju, ali i ljudsku prirodu uopšte. Istinski sam srećna zbog svih tih iskustava. Ona su postala nepresušna riznica za kojom posežem kada pišem. Ta iskustva mi služe kada gradim karaktere, opisujem mesta dešavanja, upuštam se u zanimljivu i intrigantnu priču. Pisac je najbolji kada stvara iz vlastitog iskustva.
Iza Vas je niz romana različitih tema i senzibiliteta. Imajući u vidu da, u ovom razgovoru, nemamo dovoljno prostora da se posvetimo svakom od njih ponaosob, možete li za naše čitaoce makar navesti naslove?
– Prvi moj roman je „Opet sam te sanjao” (Evro Book), slede „Gde sam to pogrešila”, „Starija”, „Stariji”, „Zlatna žila”. Vrata Lagune otvorio mi je roman „Đurđevim stopama”, pa „Dok svetac bdi”, „Zid tajni”, „Anđeo s jednim krilom”, „Nije mi ovo trebalo”, „Buket žutih ruža” i najnoviji „Obe strane Drine”.
Kada sagledate svoj dosadašnji opus, da li vidite nit koja povezuje sve Vaše knjige?
– Iako tumaram od srednjeg veka do današnjih dana, potka na razboju svih mojih priča koje tkam je ista. To su razne situacije iz porodičnog života u koje se upliću neočekivani obrti i snažni karakteri. Pokazalo se da sam blagonaklona prema ženskim, snažnim, samostalnim likovima koji se bore za ono u šta veruju.
Pisali ste istorijske romane, savremene ljubavne priče, porodične romane, ali i knjige za mlade. Da li Vi birate temu, ili se vremenom pokaže da je tema zapravo izabrala Vas?
– Kad god sam sela da razmislim o čemu bih sledeće mogla da pišem, od tog posla nije bilo ništa! Pisanje nije pitanje šta danas da kuvam za ručak! Ideja je poput reke ponornice. Neko vreme teče, buja u stvaraocu, a da on toga nije ni svestan. Kad izbije na površinu i videlo, uvek se iznenadim otkud mi ta zamisao (svaki put me nađe nespremnu, ali me ozari i pokrene).
U ranijim intervjuima govorili ste o tome da je za dobar roman važna tema koja ima snagu da zaintrigira čitaoca. Kako prepoznate da jedna ideja ima dovoljno života da preraste u knjigu?
– Napisala sam dvanaest romana, pa sada već osvešćeno mogu da govorim o načinu na koji radim (isprva je sve bilo nesvesno, impulsivno, bez mnogo teoretisanja, a i danas nisam tome sklona). Stvar je, zapravo, prosta. Ja krenem za idejom koja me ponese. Počnem da je vrtim, zagledam sa svih strana, okrećem, obrćem, razrađujem. Ukoliko se ona istopi kao grudva u toplim rukama, znači da nije bila snažnog potencijala. Ako počne da raste, nadograđuje se, postane ogromna, spremna da se otisne niz ledinu i pokrene lavinu reči, onda je to to. Tada trljam ruke, svesna da sam spremna za novu spisateljsku avanturu.
U Vašim romanima često se prepliću lične sudbine, porodične priče, emocije i trag vremena. Šta Vas najviše privlači pričama koje u sebi nose i intimno i univerzalno?
– Lično, kao čitateljku, pogađaju me priče sa kojima mogu da se identifikujem. Kao pisca vode me priče u koje mogu da se projektujem. Pokazalo se kao pravilo da kada stvaram pod jakim naponom, tada taj impuls istom jačinom pogađa i čitaoca. Ako su reči na stranicama mlake, nepogrešivo je takav i efekat koji stvaraju. Stoga ne trošim reči uzalud. Vodim se stalno onom narodnom poslovicom: Da se reči kupuju, manje bi ih bilo. I upravo ta svedenost, snažan fokus, jasan odabir šta će se u priči naći, stvaraju zaokret od pojedinačnog ka univerzalnom, od primera do pravila.
Čitaoci Vas često prepoznaju po junakinjama i junacima koji nisu jednodimenzionalni, već nose dileme, slabosti, unutrašnje borbe i snagu da se suoče sa izazovima svakodnevnog života. Šta je za Vas najvažnije kada gradite književni lik?
– Nisam o svojim junacima razmišljala na ovaj način, ali baš mi se dopalo ovo pitanje. Odgovor mi se nametnuo sam, a da nisam čak mnogo ni promišljala o njemu. Dakle, i ta stvar je jednostavna (za mene, kod mene), svoju junakinju ili junaka ja moram da vidim. Moram da znam ko su, čiji su, odakle su došli, kuda su pošli, kako izgledaju, biram im ime koje ih određuje, i spram svega toga gradim im karaktere. Ponekad ništa od nabrojanog ne nabrajam i ne opisujem statično u tekstu, ali na osnovu njihovog delanja, razmišljanja, govora, odnosa s drugim likovima, sve to izbija na površinu i određuje ih. Ipak, moram da istaknem da je taj lik moj i samo moj dok stvaram. Kada knjiga izađe, čitaoci ga zamišljaju i nadograđuju na svoj način.
Pisali ste i za odrasle i za mlade čitaoce. Koliko se menja odgovornost pisca kada zna da se obraća mlađoj publici?
– Moja velika prednost je moj rad u učionici. Svet mladih ljudi mi je blizak. Kao i tokom predavanja, i svojim romanima nastojim ne da im se prilagođavam, već da im se obraćam na adekvatan način.
U Vašoj karijeri dogodio se i prelazak iz jedne izdavačke kuće u drugu. Kako ste doživeli tu promenu i da li novo izdavačko okruženje za autora može da donese i novu energiju, drugačiji ritam i širi prostor za buduće knjige?
– Moja prva izdavačka kuća se spletom okolnosti ugasila posle trideset godina izuzetno uspešnog rada. Nije lako posle šest romana naći se na početku. I to neizvesnom. S obzirom na to da sam borac i da se ne predajem lako, odlučila sam da budem hrabra i dosledna sebi do kraja. Pokucala sam na vrata najprestižnije izdavačke kuće na ovim prostorima i Lagunina vrata su mi se, na moju veliku sreću, otvorila! Logistika i pogodnosti koje sam dobila prelaskom u novu kuću su nezamislive, neopisive! Fantastična je stvar kada pređete sa dobrog na bolje! To je poput otkrića nove galaksije!
Čitaoci Vas prate iz knjige u knjigu. Da li tokom pisanja razmišljate o njihovim očekivanjima, ili je prvi zadatak ipak da ostanete verni priči koja se u Vama razvija?
– Poštovanje koje osećam prema čitaocima je ogromno! Bez njih ne bi bilo ni mene, niti onoga što volim da radim. Radujem se njihovim komentarima, doživljaju koji dele sa mnom, svežim utiscima, iščekivanju novih priča i podršci i podstreku koji mi daju. Odnos sa njima i poverenje postojano gradim. Ipak, priča uopšte ne stanuje na tom „čitalačkom” spratu. Ona obitava u nekom oblaku, u zasebnom prostoru i svetu. Ne tiču je se ničija očekivanja, čak ni moja. Ona sledi svoju logiku, a ja sam srećna ako se ona takva samosvojna i samoživa, dopadne onima kojima je namenjena.
Kada završite jednu knjigu, koliko brzo počinje da se javlja ideja za sledeću? Da li ste autor koji pravi pauzu, ili se novi rukopis već negde tiho oblikuje?
– Za ovaj odgovor inspiracija mi je vulkan Etna koji je ovih dana ponovo proradio. Za mene je priča magma. Dok stvaram, ona eksplozivno vrca iz mene, ali dvadeset četiri sata dnevno i kada ne pišem, ona je tu, topla, postojana, prisutna. Pitanje je samo trenutka kada će nastupiti nova erupcija. Kontinuitet se ne narušava. Otuda je poslednjih dvanaest godina okićeno s dvanaest romana.
Na čemu trenutno radite i šta čitaoci mogu da očekuju od Vas u narednom periodu?
– Ova godina je posvećena romanu „Obe strane Drine”. Želja mi je da „oživim” (tj. da Laguna reizda) jedan od mojih starih romana čiji nastavak trenutno pišem.
Za svega nekoliko dana na policama knjižara naći će se Vaša nova knjiga „Obe strane Drine”. Bez otkrivanja previše detalja, kako biste je najavili — kakvu priču, emociju i atmosferu donosi?
– U mom najnovijem romanu nema bubnjeva, fanfara, timpanona… Sve je u njemu svedeno, tiho, nežno… Jedini zvuk u njemu prave gusle koje podsećaju na prošla vremena i negovanje tradicije. Tu je sve životno, prepoznatljivo, jer brak, svijanje novog gnezda, upoznavanje rodbine supružnika, iskustva su kroz koja su mnogi prošli, ili će proći. Nema recepta kako da sve to bude lako. Priča koju sam ispričala poručuje da formule nema, ali da postoji nešto drugo kao iskonska mudrost. Ako postoje ljubav, poverenje, poštovanje, dobra volja i spremnost na maraton i trku s preponama, onda je i svetla budućnost moguća. Porodica je bila i biće najvažnija. Prilikom pisanja, nosila su me izuzetno snažna osećanja. Sve vreme sam bila „pod naponom”. Verujem da će čitaoci vrlo lako opipati i osetiti snažni puls ove knjige.
Za kraj, šta biste voleli da čitaoci prepoznaju u Vašim knjigama?
– Ako divni Miroslav Antić kaže da „nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede”, onda ja kažem da kod mene nema dva ista lika, dve iste teme, dva ista puta za moje junake i čitaoce. Inspiracija neretko i mene iznenadi kuda me odvede za sobom. Stoga je svaki novi naslov nova avantura u koju ljubitelji pisane reči mogu sa mnom da pođu!
N.T.