Ljiljana Šarac godinama unazad gradi književni svet u kojem se velike životne teme ne odvajaju od svakodnevice, porodičnih odnosa i odluka koje često menjaju čitav tok jedne sudbine. Od istorijskih romana do savremenih porodičnih i ljubavnih priča, njene knjige povezuju snažni likovi, emotivne prekretnice i sposobnost da u pojedinačnom iskustvu pronađe ono što je blisko mnogo širem krugu čitalaca. Nakon velikog uspeha bestselera „Buket žutih ruža”, koji se našao među najzapaženijim naslovima objavljenim protekle godine, Ljiljana Šarac se pred čitaoce vraća novom knjigom – romanom „Obe strane Drine“, koji je u knjižare stigao 10. jula.
Ovog puta Ljiljana se ne okreće se velikim istorijskim ličnostima niti događajima koji se pamte iz udžbenika. U središte priče postavlja ono što se često podrazumeva, a što je, zapravo, jedan od najvećih životnih poduhvata: dvoje ljudi koji pokušavaju da izgrade zajednički život, upoznaju porodice iz kojih potiču, prihvate razlike i od uspomena, navika, ljubavi i dobre volje stvore sopstveni mali svet.
Glavna junakinja Ana udajom postaje „bosanska snajka“. Jednom nogom ostaje u Srbiji, dok drugom zakoračuje u život u Republici Srpskoj. Ona nije samo žena koja menja adresu i ulazi u novu porodicu već i spona između dve obale, dva govora, dve svakodnevice i mnoštva sitnih razlika koje postaju vidljive tek kada se s nekim počne deliti život. U njenom iskustvu prepoznaće se mnoge žene koje su zbog ljubavi promenile grad, zemlju ili porodične običaje, a zatim u nepoznatom pokušale da pronađu nešto svoje.
Nadahnuće za roman nije došlo naglo. U uvodnoj reči romana autorka piše da joj se tema dugo vraćala, tiho i istrajno, sve dok nije sazrela dovoljno da dobije književni oblik. Budući da je i sama „bosanska snajka“, iza nje je četvrt veka iskustva prelazaka preko Drine i neposrednog učešća u životu na obe njene obale. Upravo iz tih susreta, porodičnih priča, anegdota i zapažanja nastala je osnova romana koji ne pokušava da presudi gde se živi bolje niti da razlike pretvori u podele. Njegova namera je da pokaže koliko ljudi koji pripadaju istom narodu mogu biti istovremeno slični i različiti – i koliko jedna reka može da bude granica na karti, a da u životima pojedinaca postane veza.
Posebnu melodiju knjizi daju ekavica i ijekavica. Njihov susret nije samo jezički detalj niti sredstvo kojim se označava mesto radnje. Govor u romanu postaje deo karaktera, porodične pripadnosti i atmosfere, pa se dve varijante istog jezika smenjuju kao dve strane istog novčića. Razlike se čuju, ali se ljudi uprkos njima razumeju – ponekad uz osmeh, ponekad uz nesporazum, a najčešće kroz bliskost koja se vremenom gradi.
Roman „Obe strane Drine“ nastao je iz ličnog iskustva, ali nije porodična hronika niti dokumentarno zapisivanje stvarnih događaja. Ljudi i situacije iz autorkinog okruženja poslužili su kao početna varnica, dok je književnost dalje menjala, spajala i domaštavala stvarnost. Upravo je mogućnost da bi se neko mogao prepoznati u anegdoti ili porodičnoj priči još pre početka pisanja izazvala radoznalost među rodbinom, prijateljima i komšijama. Taj blagi nemir, međutim, nije sputao Ljiljanu Šarac – naprotiv, uneo je dodatnu vedrinu u proces nastanka knjige.
Roman je počeo kao niz povezanih priča, a zatim prerastao u priču o jednom paru koji pred sobom nema idealizovan put. Brak ovde nije bajkoviti završetak ljubavne priče, već početak upoznavanja, prilagođavanja i stvaranja zajednice. Nema gotove formule koja garantuje da će sve biti lako. Postoje ljubav, poverenje, poštovanje i spremnost da se izdrže svakodnevni maratoni i prepreke bez kojih nijedna porodica ne nastaje i opstaje.
Zato „Obe strane Drine“ nije samo knjiga o jednoj reci, niti samo priča o Srbiji i Republici Srpskoj. To je roman o nasleđu koje unosimo u zajednički život, o porodicama koje dobijamo rođenjem i onima koje kasnije sami stvaramo, o uspomenama koje prenosimo deci i mostovima koje gradimo onda kada odlučimo da nekome pripadamo.
N.T.