Italijanska kuhinja se često opisuje kroz nekoliko prepoznatljivih simbola: pizzu, pastu, maslinovo ulje, paradajz, bosiljak, vino, espresso i tiramisu. Ipak, ono što je čini zaista posebnom nije samo popularnost tih jela i namirnica, već činjenica da italijanska gastronomija nikada nije imala jedan jedini pravac, niti jedan jedini ukus. Svaka regija ove očaravajuće zemlje nosi svoju kulinarsku priču, svoje recepture, ritam, klimu i navike za stolom. Zato se italijanska kuhinja najbolje razume onda kada se posmatra kao mozaik različitih ukusa koji se dopunjuju i zajedno stvaraju jednu od najlepših i najpopularnijih gastronomskih tradicija na svetu.
Toskana, na primer, ne traži mnogo da bi ostavila utisak. Njena kuhinja je jednostavna i oslanja se na kvalitet osnovnih sastojaka. Dobro maslinovo ulje, hleb, pasulj, meso, začinsko bilje i vino dovoljni su da obrok dobije karakter. U toskanskoj kuhinji nema mnogo šminke. Njen ukus je direktan, pun i topao, kao ručak koji se ne jede u prolazu, već polako, uz razgovor i čašu vina. Zato se jela inspirisana Toskanom često vezuju za meso, aromatične sosove, začine, pečeno povrće i onu mirnu, rustičnu punoću domaće, sporo pripremane hrane.
Baš takvu stranu Italije Pomodoro donosi kroz jela poput Bistecca Toscana, gde biftek, pikantni crveni sos, badem, senf, krompir i šampinjoni stvaraju konkretan, snažan zalogaj za one koji vole meso sa karakterom.
Sicilija je sasvim drugačija. Ona u italijansku kuhinju unosi sunce, more, citruse, bademe, pistaće, rikotu, kapare, inćune, paradajz i neočekivane spojeve slatkog i slanog. Njena istorija ostavila je trag na tanjiru, pa sicilijanska jela imaju poseban gastronomski temperament i slojevitost koju ne primećujete uvek na prvi pogled. To je kuhinja kontrasta: sveža, mirisna, ponekad intenzivna, ponekad nežna, ali gotovo uvek živopisna.
U Pomodoro jelovniku taj duh možete prepoznati u pizzi Giardino siciliano, gde sušeni paradajz, pelat, sveža mocarela, rukola i masline donose baš tu svežu, mediteransku stranu italijanskog juga.
Emilija-Romanja važi za jednu od najbogatijih kulinarskih regija Italije. To je regija parmezana, mortadele, pršute, ragua, punjene paste i obroka koji se ne konzumiraju na brzinu. Koliko Toskana ume da bude jednostavna, toliko Emilija-Romanja ume da bude raskošna. Njena kuhinja voli punoću, kremaste teksture, mesne sosove, sireve i ručno pravljenu pastu — ukuse zbog kojih se tanjir ne ostavlja napola.
U Pomodoru se ta raskoš prepoznaje kroz jela u kojima glavnu ulogu imaju pršuta, parmezan, mortadela, rikota i bogatiji sosovi. Cannelloni di carne al forno, sa raguom od mlevenog mesa, pelatom, mocarelom i parmezanom, donosi onu punu, mesnu stranu italijanske kuhinje, dok Cannelloni alla ricotta e spinaci, sa rikotom, spanaćem, parmezanom i mocarelom, pokazuje njenu mekšu, kremastiju stranu. Tu je i pizza Mortadella e pistacchi, na kojoj se mortadela, mocarela, bosiljak, maslinovo ulje, pistaći i pasta od pistaća spajaju u bogat, zaokružen zalogaj, baš onakav kakav se očekuje od regije poznate po sirevima, suhomesnatim proizvodima i jelima koja se pamte po punoći ukusa.
Kampanija je gotovo nezamisliva bez paradajza, mocarele, bosiljka i pizze. Napulj i njegova okolina dali su svetu neke od najprepoznatljivijih italijanskih ukusa, ali i pokazali koliko jednostavnost može biti moćna. Margherita je možda najbolji primer: testo, pelat, mocarela i bosiljak. Ništa suvišno, a opet dovoljno da postane globalni simbol uživanja.
U Pomodoru se ta strana italijanskog juga prepoznaje kroz Margheritu, ali i kroz pizzu Bufala Campana i Mozzarellu di bufala, za sve koji vole mlečnu svežinu bivolje mocarele i čist, lagan ukus Kampanije.
Lombardija donosi severni karakter Italije. Njena kuhinja je kremastija, punija i često vezana za rižoto, puter, sireve, meso i jela koja prijaju kada dan traži nešto konkretnije. Za razliku od juga, gde dominiraju paradajz, maslinovo ulje i svežina, ovde se više oseća kontinentalna toplina, sporija priprema i bogatiji zalogaj.
U Pomodoru se ta strana Italije najbolje prepoznaje kroz rižota, tartufe, puteraste sosove i kremaste teksture. Risotto del bosco, sa vrganjima, šampinjonima, prazilukom, sušenim paradajzom, pekorinom i puterom, donosi upravo tu puniju, šumsku aromu severa. Sličan utisak ostavljaju i Ravioli con ricotta e tartufo, gde se rikota i tartufi spajaju sa sosom od putera i žalfije, u jelu koje ima mirniji, elegantniji i zaokruženiji karakter.
Upravo ta raznovrsnost čini italijansku kuhinju toliko zanimljivom. Ona nije jedna priča, već mnogo malih priča koje se sreću na tanjiru. Zato odlazak u Pomodoro ne mora da bude samo ručak ili večera. Može biti mali gastronomski put kroz Italiju — od toskanskog mesa, sicilijanske živosti i raskoši Emilije-Romanje, do napuljske jednostavnosti i severne kremaste punoće. Dovoljno je otvoriti jelovnik, izabrati ukus koji vam tog dana najviše prija i pustiti da vas tanjir odvede u oblast Italije koju možda još niste otkrili.
📍 THE ONE – Omladinskih brigada 96
📍 NUOVO – Bulevar Mihajla Pupina 115
📍 VIDIN – Džordža Vašingtona 38a
📍 HILL – Žarka Vukovića-Pucara 1a